Увод у каблове за напајање

Каблови за напајање су у употреби више од једног века. Године 1879. амерички проналазач ТА Едисон створио је кабл тако што је бакарну шипку омотао јутом, убацио је у гвоздену цев и испунио простор асфалтном мешавином; инсталирао је овај кабл у Њујорку, пионирски подземни пренос електричне енергије. Следеће године, британски проналазач Календер развио је каблове за напајање изоловане асфалтом-импрегнисаним папиром-. Године 1889, СЗ Ферранти (УК) је инсталирао 10 кВ кабл са уљем-импрегнисаним папиром- између Лондона и Дептфорда. До 1908. године у УК је успостављена кабловска мрежа од 20 кВ, а примена енергетских каблова је постала све раширенија. Немачка је 1911. поставила 60 кВ високонапонски{20}кабл, што је означило почетак{21}развоја високонапонских каблова. Године 1913, М. Хоцхстадтер (Немачка) је развио индивидуално заштићени кабл; ова иновација је побољшала унутрашњу дистрибуцију електричног поља и елиминисала тангенцијални напон на површини изолације, што представља прекретницу у еволуцији енергетских каблова. 1952. године, Шведска је инсталирала 380 кВ екстра{28}}високонапонски-кабл у електрани на северу, реализујући практичну примену таквих каблова. До 1980-их, произведени су ултра{32}}високонапонски-каблови на 1.100 кВ и 1.200 кВ.